Poslednji ples

Zoveš me na ples….O da,konačno čekala sam taj dan….Sada sasvim sigurna da sam dobro uvezbala svaki korak neću dozvoliti da budem nesigurna na podijumu.Igrali smo jednom davno…..ti si igrao sigurno i polako ,a ja sam žurila sa koracima, gazila sama svoju nogu saplitala se cak i posrnula da padnem…..a onda smo samo prestali da plesemo…..odjednom .Muzika je stala igra je završena .Porazena u tom plesu kao u kakvom boks mecu vidala sam sama svoje rane ,previjala napukline i lepila savove…Sada spremnija nego ikad plesem ponovo.Zbunjen si sto mogu da ispratim tvoj korak…Ne zurim a nisam ni prespora….Mogu da pratim tvoj ritam ali cak i da te zbunim.Mozda bas i ne volim ovu pesmu koja sad ide ali sam naucila da igram i uz nju.Podijum je nas i mi smo tu pesma je vec krenula .Sada mogu da te pratim ali sam te ipak pustila da povedes i ovaj ples ,ovog puta nema saplitanja naucila sam da se pridrzim ….Biti ponavljac i nije tako lose pogotovu kad ti je partner za igru bas sam ucitelj…..zaplesimo da vidimo koliko si me dobro naucio …

Koreni

Nismo svi rodjeni na istom mestu ,na istoj adresi,nismo svi stvoreni da budemo naučnici,lekari ,pevači,vulkanizeri ali svi smo rodjeni kao čiste i nevine duše u nameri da postanemo ljudi vredni poštovanja .Da nikad ne zaboravimo ko smo i gde su naši koreni što bi rekla moja baba gde su nam zavezali pupak.I ne odrastemo uvek tamo gde smo se rodili život naš salje na puteve samo sebi znane ali bitno je da na tom putovanju ne izgubimo svoj identitet svoje korene a da opet pritom poštujemo različitosti .Čovek može izgubiti bitku ,rat,i državu ali ne sme izgubiti svoj jezik ,svoju ličnu kartu.Biti uvažen i poštovan ne znači obuci odelo i uzeti tašnu ,budi čovek….Upamti da i ovčar i mesar i lekar imaju svoju ličnost i podjednako su vredni svake pažnje i poštovanja.Zaviri čoveku u dušu a ne u novčanik,i nikad zarad višeg cilja ne zaboravi ko si i šta si i koja te ruka othranila.Nije teško biti čovek nije teško biti svoj nije teško poštovati tudje a opet negovati svoje….. Jer gde god bili jednog dana nekako neko gore sve uredi da kada piše zadnju stranicu u knjizi života prst sudbine odvede te bas na ono parče zemlje koga si se nekad davno odrekao.

Obucar

Molim vas poslednja ste mi nada …  Gledam je i ko da je pitanje života i smrti žena me gleda sva izgubljena.U ruci drži par sandala  .Obućar joj je rekao da ih baci ali ona ne može da se odvoji od njih . . Pouzdano znam da ima novca da kupi nove nije pitanje novca ona ih voli želi da ih popravi vidno su oštećene i iznošene ali slušam je te sandale ko da su član njene porodice .Ponudih joj rešenje i ona odlazi zadovoljna …Ostajem i razmisljam da li olako ,,bacimo,,stare stvari ,deo naše proslosti.Secam se moje bake koja je krpila i popravljala stvari a takav je odnos imala i.prema ljudima ….nikad nije odbacila nešto dok potpuno nije bila sigurna da je popravka nemoguća. .. Navikli da držimo velike komade u rukama gazimo po mrvama koje nekog othrane….Postali smo pomalo nemarni u odnosu prema ljudima a i prema stvarima …Uzmite par svojih starih sandala pre nego kupite nove razmislite možda mogu da se poprave da im vratite stari sjaj možda još uvek nisu za baciti ,mozda ce nekome biti udobne ako su vas pocele da zuljaju okacite ih dajte slobodu nekome da ih obuje …….

 

 

Scena zvana život

Mi se nismo tražili s namerom sreli smo se slučajno bez nekog povoda ,bez razloga…….Sasvim običan dan i dvoje sasvim običnih ljudi pretvorili su taj trenutak u nesto sasvim neobično …….Mi možda nismo idealni spoj ,neko će reći da možda i nismo jedno za drugo ,sasvim drugačiji i da smo se sreli pre deset godina nikad se ne bi prepoznali ……Sada stojimo sasvim nagi jedno pred drugim bez straha što smo otkrili svoje tajne ,svoje strahove ,svoja očekivanja…..Ne bojimo.se da budemo ono što jesmo ,prihvatamo ovo nešto baš takvo kakvo jeste…..Mi čak i nismo zaljubljeni onako kako se to može biti ali imamo nešto.sto je čak.vise i od toga ….možda nam ne klecaju noge kad se vidimo,možda nam ne treperi.u stomaku najezda leptira ,ne znoje se dlanovi ali mi imamo.smiren pogled ruku u ruci i korak baš onako ujednačen kao da smo vežbali godinama .Mi ne vagamo previše inat nam nije drug ,sasvim sigurni jedno u drugo svesni da život nije bajka ……I zašto uopšte analizirati nešto.sto vredi nesto sto mami osmeh prosto nabaci krivu crtu na lice ,nek obrazi porumene dve tri kapi za sjaj u oku i pozornica zvana život već ima dobru predstavu na sceni koliko će ona biti dugo gledana i koliko će trajati ….ma ne razmisljaj ….odigraj najbolje što umes život će urediti ostalo…..

No name

Mi nismo bili prolaznici,slučajni partneri ,mi smo bili prst sudbine trag za večnost,zauvek obeleženi time što smo se poznavali osuđeni da doživotno živimo sa tim……sretnu se ljudi pa se zaborave a meni i tebi ni decenije ne mogu nista…..Slažemo sebe da ljubav je prošla prigrlimo svoje navike pokušavajući da ispravimo svoje greške ,ne ide…….mi nismo bili navika već obična prosta potreba kao vazduh, kao sunce……prkosili smo predrasudama ,daljini ooo kako smo samo verovali da će mo istrajati u tome……sada tako daleki a i tako udaljeni robujemo svojim navikama i lošim izborima na koje smo sami sebe osudili bez parnice ,bez porote …..bez prava na žalbu …..sasvim sporazumno bez imalo razuma…….

Nesto sasvim zenstveno

Kreiraj svoju haljinu baš po svojoj meri……O da prelepa je ona baš iz izloga ali steže nije tvoj kroj…..Napravi sebi po svojoj meri baš onakvu kakvu voliš .O da ,znam možda se malo ugojis pa haljina bude tesna baš zato poznaješ sebe pusti malo nek bude lezernije daj lufta da te ne steže zbog tvojih navika da gricnes malo više ….Ipak ti najbolje poznaješ sebe……Kupi cipele ali baš ona u kojima možeš da letis…..Nemoj nositi tudje cipele ili cipele po tudjoj želji nosi one koje su samo tebi taman da kada stanes u njih kažeš sebi sada se osećam.dobro. Možda neće biti to one cipele za kojima će se svi okretati ali će tebi biti udobne i izraz tvoga lica odavace zadovoljstvo tad veruj mi niko neće ni primetiti cipele već samo jednu srecnu i zadovoljnu zenu.Sada tako obučena i obuvena po svojoj meri osećaš se sigurno ,stabilno ,savršeno……Prikrila si svoje nedostatke ,istakla svoje atribute ,dala sebi dozu samopouzdanja …..pa šta čekaš podijum je tvoj zaplesi….

Srna

Nemoj pokušavati da pobegnes od prošlosti….Svaki dogadjaj iz prošlosti bio je uvertira za ono što te čeka u budućnosti.Neki dogadjaji ostave vidljive tragove ,neizbrisive ,neki izblede pa tek ponekad prisetimo ih se kada nas nesto podseti na njih .A ko je čovek bez prošlosti ?Niko i nista nije postojao nije živeo…….Danas je taj dan kada rado otvorim knjigu iskopam taj deo prošlosti….O kako sam samo volela ovaj dan ,i nekako sećam se uvek je ko i danas sijalo sunce.Kako sam samo brižljivo složila uspomene na ovaj dan ,listam ih pa se sama sebi divim…….Dolazio si uvek.nasmejan a ja sam se trudila da budem razlog tog osmeha ,plastične čaše u skromnoj sobi studentskog doma i parče kolača sa svecicom…..To su uspomene koje se nose zauvek sa njima se umire ,odlazi sa ovog sveta…..Nasmejani bez i jedne bore nesvesni sta nosi budućnost…..Kako je samo bilo.lako nasmejati se tada …….Sobe odavno nema,nema ni nas  ali ja i dan danas u to ime zagrlim sve uspomene na taj dan …Vrate mi osmeh i odvedu bar na tren u neke dane kada je sve bilo tako obično a tako savršeno…….Pitam.se ponekad otvoriš li i ti tu knjigu ,tu stranicu ,zastane li knedla u grlu suza u oku ……sada se pije iz druge čaše i na mom i na tvom stolu davnoo ih je više od dve…

Kompenzacija

  1. Stojim danas pomalo umorna ispred radnje palim cigaretu ….Sa uživanjem uvlacim duvanski dim.Prilazi mi jedan stariji bračni par inače moje mušterije i gospodin mi kaže znaš draga komšinice dokazano je da psihička zavisnost od cigara ne postoji već samo fizička prosto moraš samo pametno kompenzovati .Oni odlaze srećni i posle toliko godina oboje teško bolesni ali nasmejani shvatam da su pametno kompenzovali , a ja ostajem sa svojim mislima ……Da li ustvari dobra kompenzacija i za druge stvari može biti rešenje…..Mi smo ustvari od većine stvari zavisni fizički i ako dobro preusmerimo misli kompenzujemo pametno nema bola ,patnje,razočarenja….Sada možda bolje razumem ljude koji se posvete životinjama .Nisu pronašli sebe u ljubavi i medju ljudima i to su kompenzovali sa ljubavlju prema životinjama ….Znači mi smo.ustvari robovi fizičkih zavisnosti koje vrlo lako možemo.da rešimo tako što će mo pametno kompenzovati i biti srećni….Ja krećem razmisli i ti?Da baš ti?

Statista

Ma nisi ti otisao ja sam te pustila .Preslabe su tvoje karike da se mogu okaciti na moje lance….Premalo si ti voda u zivotu pregazio da bi mojim koritom mogao da plovis.Previse ti je godina a premalo iskustva ja mogu da preskacem stene a ti bi se i na kamen spotakao….. Zato ne zelim za ruku da drzim i cuvam od saplitanja ,tek si ti zakoračio u svet gde staze nisu bas cvecem posute gde se kamenje pod nogama kotrlja….. Kada jednom budes naucio da njima hodas zatvorenih očiju tada ces moci da kazes da si ziveo ….Do tada moras ostati statista u sopstvenom zivotu i uciti od glavnih glumaca ,i dok ne naucis ne uzimaj nikad preteski scenario nije svaka uloga za svakog glumca.