Blog

PRINC OD OBLAKA

Početak nije obećavao, bilo je svega premalo za početak, samo jedna mala iskra nečega što je ličilo na nešto novo. Život još nije postojao kad je ta iskra rođena, nju su bogovi postanja stvorili kao uspomenu na sebe, stvorili su nešto za večnost, nešto što će ljude sećati na njih , sećati na njih kad ih i zaborave…
Sve u početku je bio haos, valjda je tako moralo i biti, jer svaki početak je težak. Nikad nijedan početak nije znao šta će postati i koliko će trajati, svaki je nastajao da bi doneo nešto novo.
Trajanje početaka je zavisilo od onoga što je sudbina videla u njima, gasila je svaki u kome nije videla sebe, ta moć joj je bila data od bogova postanja, data joj je, jer su se bogovi postanja u početku nadmetali u igri, igri ko će šta i više u početak stvoriti, sudbini su dali ulogu sudije u tom njihovom nadmetanju…
Ta igra bi u nedogled trajale, trajale bi da se bogovi jednog dana za trpezom razumevanja nisu dogovorili, sve bi i dalje bila borba bez tog dogovora, sve bi bilo po starom, sve bi bilo beskraj da sami sebi nisu priznali da njihovo nadmetanje nikuda ne vodi, da im treba jedan novi početak, početak pred kojim će sudbina zastati i priznati, priznati bogovima da će bez tog početka ona prestati da postoji.
Bogovi postanja su bili, Sreća, Radost, Ljubav, Nežnost, Nada,Tuga i Čežnja, njih je stvorila sila koja se samo u svetlosti vidi, sila koju svi vide ali niko nezna odakle i kako je došla…
Dogovor je pao, Sreća i Radost su priznali da Ljubav sa njima vlada, Ljubav je priznala da ona bez Nežnosti ne postoji a Tuga i Čežnja…eh, oni su priznali ono što Radost i Sreća znaju, priznali su da oni bez Ljubavi ne postoje…Bogovima je trebala nova iskra koja bi sudbinu umirila , trebalo im je nešto novo što bi svetu u nastajanju dalo svrhu svog postojanja.
Kad su završili gozbu za trpezom razumevanja, bogovi postanja zaplesaše u sudbini, uzeše jedno drugo, i nestadoše jedno u drugom. Zaigraše ples, Sreća, Radost i Nežnost sa Tugom, Nadom i Čežnjom, zaigraše i igrom kazaše Ljubavi, da svi zajedno u tom plesu stvore novi početak, jednu malu iskru, iskru kojoj će ljubav biti sve. Ljubav koja će biti početak i kraj. Ostali bogovi će je samo pratiti, pratiti da Ljubav nebi bila sama…
I zasija sve, sudbina je prihvatila volju bogova postanja, iskra je zasjala i pokazala onog za kojeg je stvorena, pokazala je sudbini Princa od Oblaka, pokazala je sudbini ono što ona želi biti…most od Ljubavi, za Sreću, Radost i Nežnost…most čiji su stubovi Nada, Čežnja i Tuga…
Princ od Oblaka je uzeo sve i postao sudbina.

Rade Đukić

ŽELJE

Pričamo stalno o željama i o neodustajanju od snova,a nismo naučili razliku između mašte i želje, između misli i snova. U mašti imamo blijede događaje, nejasne slike i vrtimo se u mislima u krug. Ali želja je nešto drugo. Želja je plan i to jasan, ne maglovit.
Bog nikad neće u našem srcu probuditi želju, a da joj neće dati i ispunjenje. Međutim, ispunjenje traži žrtvu, a jesmo li je spremni podnijeti? Nismo. Sve želimo da zadržimo u našem životu i duhovnom stanju, ali da se ispuni što želimo. Ponavljamo svakodnevnu rutinu a očekujemo čudo. Eh, ne može.
Uzmimo za primjer djecu i našu želju za potomstvom. Poželimo dijete ali nećemo se sutra probuditi sa bebom pored nas. Buduća majka mora da izdrži period trudnoće, nesanice, mučnine, deformacije tijela, porođajne bolove i onda je spremna za dijete.
Tako je u svemu ostalom. Ako želimo ispunjenje, žrtva se mora podnijeti. Nema druge. A jesmo li spremni? Nismo. Pa koga zavaravamo, o čemu pričamo.?
Da zaključim. Ako se nije ostvarilo nije ni bila želja, nego samo mašta. Sjetimo se želja koje nam se nisu ispunile, pa sebi iskreno odgovorimo šta smo žrtvovali za to, jesmo li radili na ispunjenju.
Sve je tako jednostavno i logično, samo što mi odbijamo vidjeti.

Edina Džafo