Poslednji ples

Zoveš me na ples….O da,konačno čekala sam taj dan….Sada sasvim sigurna da sam dobro uvezbala svaki korak neću dozvoliti da budem nesigurna na podijumu.Igrali smo jednom davno…..ti si igrao sigurno i polako ,a ja sam žurila sa koracima, gazila sama svoju nogu saplitala se cak i posrnula da padnem…..a onda smo samo prestali da plesemo…..odjednom .Muzika je stala igra je završena .Porazena u tom plesu kao u kakvom boks mecu vidala sam sama svoje rane ,previjala napukline i lepila savove…Sada spremnija nego ikad plesem ponovo.Zbunjen si sto mogu da ispratim tvoj korak…Ne zurim a nisam ni prespora….Mogu da pratim tvoj ritam ali cak i da te zbunim.Mozda bas i ne volim ovu pesmu koja sad ide ali sam naucila da igram i uz nju.Podijum je nas i mi smo tu pesma je vec krenula .Sada mogu da te pratim ali sam te ipak pustila da povedes i ovaj ples ,ovog puta nema saplitanja naucila sam da se pridrzim ….Biti ponavljac i nije tako lose pogotovu kad ti je partner za igru bas sam ucitelj…..zaplesimo da vidimo koliko si me dobro naucio …

Koreni

Nismo svi rodjeni na istom mestu ,na istoj adresi,nismo svi stvoreni da budemo naučnici,lekari ,pevači,vulkanizeri ali svi smo rodjeni kao čiste i nevine duše u nameri da postanemo ljudi vredni poštovanja .Da nikad ne zaboravimo ko smo i gde su naši koreni što bi rekla moja baba gde su nam zavezali pupak.I ne odrastemo uvek tamo gde smo se rodili život naš salje na puteve samo sebi znane ali bitno je da na tom putovanju ne izgubimo svoj identitet svoje korene a da opet pritom poštujemo različitosti .Čovek može izgubiti bitku ,rat,i državu ali ne sme izgubiti svoj jezik ,svoju ličnu kartu.Biti uvažen i poštovan ne znači obuci odelo i uzeti tašnu ,budi čovek….Upamti da i ovčar i mesar i lekar imaju svoju ličnost i podjednako su vredni svake pažnje i poštovanja.Zaviri čoveku u dušu a ne u novčanik,i nikad zarad višeg cilja ne zaboravi ko si i šta si i koja te ruka othranila.Nije teško biti čovek nije teško biti svoj nije teško poštovati tudje a opet negovati svoje….. Jer gde god bili jednog dana nekako neko gore sve uredi da kada piše zadnju stranicu u knjizi života prst sudbine odvede te bas na ono parče zemlje koga si se nekad davno odrekao.

Obucar

Molim vas poslednja ste mi nada …  Gledam je i ko da je pitanje života i smrti žena me gleda sva izgubljena.U ruci drži par sandala  .Obućar joj je rekao da ih baci ali ona ne može da se odvoji od njih . . Pouzdano znam da ima novca da kupi nove nije pitanje novca ona ih voli želi da ih popravi vidno su oštećene i iznošene ali slušam je te sandale ko da su član njene porodice .Ponudih joj rešenje i ona odlazi zadovoljna …Ostajem i razmisljam da li olako ,,bacimo,,stare stvari ,deo naše proslosti.Secam se moje bake koja je krpila i popravljala stvari a takav je odnos imala i.prema ljudima ….nikad nije odbacila nešto dok potpuno nije bila sigurna da je popravka nemoguća. .. Navikli da držimo velike komade u rukama gazimo po mrvama koje nekog othrane….Postali smo pomalo nemarni u odnosu prema ljudima a i prema stvarima …Uzmite par svojih starih sandala pre nego kupite nove razmislite možda mogu da se poprave da im vratite stari sjaj možda još uvek nisu za baciti ,mozda ce nekome biti udobne ako su vas pocele da zuljaju okacite ih dajte slobodu nekome da ih obuje …….

 

 

Scena zvana život

Mi se nismo tražili s namerom sreli smo se slučajno bez nekog povoda ,bez razloga…….Sasvim običan dan i dvoje sasvim običnih ljudi pretvorili su taj trenutak u nesto sasvim neobično …….Mi možda nismo idealni spoj ,neko će reći da možda i nismo jedno za drugo ,sasvim drugačiji i da smo se sreli pre deset godina nikad se ne bi prepoznali ……Sada stojimo sasvim nagi jedno pred drugim bez straha što smo otkrili svoje tajne ,svoje strahove ,svoja očekivanja…..Ne bojimo.se da budemo ono što jesmo ,prihvatamo ovo nešto baš takvo kakvo jeste…..Mi čak i nismo zaljubljeni onako kako se to može biti ali imamo nešto.sto je čak.vise i od toga ….možda nam ne klecaju noge kad se vidimo,možda nam ne treperi.u stomaku najezda leptira ,ne znoje se dlanovi ali mi imamo.smiren pogled ruku u ruci i korak baš onako ujednačen kao da smo vežbali godinama .Mi ne vagamo previše inat nam nije drug ,sasvim sigurni jedno u drugo svesni da život nije bajka ……I zašto uopšte analizirati nešto.sto vredi nesto sto mami osmeh prosto nabaci krivu crtu na lice ,nek obrazi porumene dve tri kapi za sjaj u oku i pozornica zvana život već ima dobru predstavu na sceni koliko će ona biti dugo gledana i koliko će trajati ….ma ne razmisljaj ….odigraj najbolje što umes život će urediti ostalo…..

No name

Mi nismo bili prolaznici,slučajni partneri ,mi smo bili prst sudbine trag za večnost,zauvek obeleženi time što smo se poznavali osuđeni da doživotno živimo sa tim……sretnu se ljudi pa se zaborave a meni i tebi ni decenije ne mogu nista…..Slažemo sebe da ljubav je prošla prigrlimo svoje navike pokušavajući da ispravimo svoje greške ,ne ide…….mi nismo bili navika već obična prosta potreba kao vazduh, kao sunce……prkosili smo predrasudama ,daljini ooo kako smo samo verovali da će mo istrajati u tome……sada tako daleki a i tako udaljeni robujemo svojim navikama i lošim izborima na koje smo sami sebe osudili bez parnice ,bez porote …..bez prava na žalbu …..sasvim sporazumno bez imalo razuma…….

Srna

Nemoj pokušavati da pobegnes od prošlosti….Svaki dogadjaj iz prošlosti bio je uvertira za ono što te čeka u budućnosti.Neki dogadjaji ostave vidljive tragove ,neizbrisive ,neki izblede pa tek ponekad prisetimo ih se kada nas nesto podseti na njih .A ko je čovek bez prošlosti ?Niko i nista nije postojao nije živeo…….Danas je taj dan kada rado otvorim knjigu iskopam taj deo prošlosti….O kako sam samo volela ovaj dan ,i nekako sećam se uvek je ko i danas sijalo sunce.Kako sam samo brižljivo složila uspomene na ovaj dan ,listam ih pa se sama sebi divim…….Dolazio si uvek.nasmejan a ja sam se trudila da budem razlog tog osmeha ,plastične čaše u skromnoj sobi studentskog doma i parče kolača sa svecicom…..To su uspomene koje se nose zauvek sa njima se umire ,odlazi sa ovog sveta…..Nasmejani bez i jedne bore nesvesni sta nosi budućnost…..Kako je samo bilo.lako nasmejati se tada …….Sobe odavno nema,nema ni nas  ali ja i dan danas u to ime zagrlim sve uspomene na taj dan …Vrate mi osmeh i odvedu bar na tren u neke dane kada je sve bilo tako obično a tako savršeno…….Pitam.se ponekad otvoriš li i ti tu knjigu ,tu stranicu ,zastane li knedla u grlu suza u oku ……sada se pije iz druge čaše i na mom i na tvom stolu davnoo ih je više od dve…

Hodate li dovoljno?

Jednom sam negde pročitala da se zdrave žene, sa potpuno normalnim hormonskim statusom, zdravim svim organima, ako ni malo ne vode računa šta i koliko jedu, goje oko 1 kg godišnje. Sve nam se to čini i mnogo, a i nije mnogo. Ide to nekako tiho, lagano, neprimetno…
Tek jednog dana shvatiš da imaš 20 kg viška. I šta tad? Obično zamišljamo kako ono što se gomilalo godinama, nestaje bukvalno preko noći. E ne može! Ne ide nikako.
Vrtimo se tako neko vreme u začaranom krugu dijeta, prejedanja, uživanja u hrani i griži savesti zbog iste. Svaki dan se merimo i ništa. Očaj…
A zar ne bi bilo bolje uzeti ogledalo i razgovarati malo sa samom sobom. Bez ljutnje, bez patetike, besa ili tuge.
Kaži:,,Draga moja, zato što si takva kakva si, tu si gde jesi. Uživala u životu, uživala u hrani, volela sebe, volela svet oko sebe. I dobro, nije smak sveta. Imaš 20 kg viška. Godine su se naslagale, noge oslabile. Vreme je da malo smršaš. Jer seti se, ti i dalje tako voliš sebe i svoj život. A to što ne vodiš računa šta i koliko jedeš, što nemaš vremena da prošetaš svaki dan, što si lenja i draže ti da čitaš knjigu ili fejsbučiš, to jednostavno moraš i možeš promeniti.”
Dovoljno je samo za početak da ponovo nađeš to neko vreme za sebe.
Hodaj, trči, vozi bicikl, odoli bar jednom dnevno nekom slatkišu, pljeskavici, hlebu, čipsu… Kad si gladna, jedi, najedi se, ali kad nisi gladna nemoj jesti. To je tako jednostavno.
A tu vagu, strašnog sudiju, izbaci iz kupatila. Odmah!
Jer ne očekuj od nje ništa. Ni nagradu ni kaznu. Nebitna je totalno. Dovoljno je da se meriš jednom godišnje i jednostavno voliš sebe ❤
I hodaj!
Još koliko sutra idi peške do radnog mesta. Ne traži izgovor. Idi do marketa, do škole, do fakulteta… Bilo kuda. Nema veze što pada kiša ili duva vetar.
U hodanju je naš život, snaga, zdravlje… Hodajte dok još nije kasno.

Čarobni napitak od zove

Svi smo zaboravili na one divne, mirisne i zdrave sokove iz našeg detinjstva koje su pravile naše nane, bake i majke. Sve kao nešto nemamo mi vremena za to. Treba da se bere, da se cedi, kuva, secka…
Mnogo nam je lakše svratiti do marketa i kupiti neki već gotov, spremljen, u modernom pakovanju, ,,kul” naziva i bombastične reklame.
E to naše što nemamo malo vremena za sebe i svoje zdravlje, to je najveći neprijatelj svega.
Divno je provesti jedno popodne u prirodi i brati mirisne cvetove Zove. Uživati u čistom vazduhu, igrati se…
Zova se inače smatra jednom od najzdravijih biljaka na planeti.
Čarobni napitak od nje leči razne alergije, ubrzava metabolizam i mršavljenje, dobar je diuretik, čisti organizam od toksina, jača imunitet.
Sadrži puno glukoze, tanina, flavonoida, karotena i vitamina C.
Ja sam pravila sirup na ovaj način:
-30 cvetova zove
-3 l vode
-3 kesie limuntosa
-3 limuna i
-3 kg šećera

Potopila sam cvetove u vodu i limuntos, i ostavila tako 24 h.
Sutra to procedila, dodala sok od 3 limuna i 3 kg šećera. Ostavila tako da stoji još 24 h na hladnom mestu i sutra sipala u staklene flaše.

Ovo je zaista divan i osvežavajuć sirup.
Ali najvažnije od svega što je jako zdrav. U njemu nema ni konzervansa, ni veštačkih boja, veštačke arome, aditiva…
Sve je apsolutno prirodno i zdravo.

Nađite malo vremena za sebe i svoje zdravlje. Uživajte u tome. Organizam će znati to da vam ceni i uzvrati.

A napitak će vam se sigurno dopasti. 🙂

Verujete li u slučajnost?

Odavno više ne verujem u slučajnost. Sve se dešava sa nekim razlogom. Čak i onda kad nikako ne možemo otkriti koji to razlog univerzum ima za nas.
Svaki susret, svako prepoznavanje duša, svaka na prvi pogled neverovatna priča ima neko svoje objašnjenje.
Neki ljudi su nam dar, a neki lekcija. No kako god, ipak slučajno i bez razloga nije ni jedno ni drugo.
Zhvalna sam i srećna zbog svega što mi je dato. Zbog svake lekcije ili dara.
Jer eto, slučajno nije, a koji je razlog, ostaje mi da vidim.